Posttraumatski stresni poremećaj

Posttraumatski stresni poremećaj (PTSP) predstavlja anksiozni poremećaj koji se javlja kod nekih osoba nakon što siu bile izložene opasnom događaju. Osobe koje pate od posttraumatskog stresnog poremećaja osećaju napetost i strah čak i kada nisu više u opasnosti. Bilo koja osoba može oboleti od posttraumatskog stresnog poremećaja u bilo kom periodu života. Osobe koje su u rizičnoj populaciji da obole od posttraumatskog stresnog poremećaja uključuju: ratne veterane, osobe koje su preživele fizički ili seksualni napad, zlostavljanje, nesreće, prirodne katastrofe i mnoge druge teške događaje. Osoba ne mora preživeti opasan događaj da bi obolela od posttraumatskog stresnog poremećaja. Neki ljudi obole od ovog poremećaja nakon što im se prijatelji ili član porodice suoči sa opasnošću ili bude povređen. Takođe, iznenadna, neočekivana smrt drage osobe može uzrokovati posttraumatski stresni poremećaj. 

Dijagnoza posttraumatskog stresnog poremećaja

Dijagnostički kriterijumi za posttraumatski stresni poremećaj ukazuju nam da je osoba bila izložena traumatskom događaju koji se odnosi na to da je osoba doživela, prisustvovala ili se suočila sa događajem ili događajima, koji su predstavljali stvarnu ili potencijalnu smrtnu opasnost ili ozbiljno ranjavanje ili su ugrožavali lični ili tuđi telesni integritet. Kao odgovor osobe na traumatsku situaciju javio se intenzivan strah, osećanje bespomoćnosti ili užasa.

Simptomi PTSP-a

Simptomi i potpuno razvijena klinička slika posttraumatskog stresnog poremećaja mogu se pojaviti odmah nakon stresnog događaja, ubrzo nakon njega ili nakon više godina.

Posttraumatski stresni poremećaj može uzrokovati brojne simptome koji se grupišu u tri kategorije:

Simptomi ponovnog preživljavanja traume:

 

Povratna, nametljiva i neprijatna sećanja na događaj, uključujući predstave, misli i opažaje

Ponavljani uznemirujući snovi o događaju

Ponašanja ili doživljavanja kao da se traumatski događaj ponovo odigrava (kroz osećanje ponovnog proživljavanja trauma, iluzije, halucinacije, slika iz prošlosti)

Intenzivna neprijatnost prilikom izlaganja unutrašnjim ili spolkašnjim dražima, koje simbolizuju traumatski događaj ili lice na njega

Fiziološka reaktivnost prilikom izlaganja unutrašnjim ili spoljapnjim dražima koji liče na traumatski događaj

 

Simptomi izbegavanja situacija vezanih za traume i simptomi opšte otupelosti:

 

Napori da se izbegnu misli, osećanja ili razgovori vezani za traumu

Napori da se izbrgnu aktivnosti, mesta ili osobe koje podsećaju na traumu

Poteškoće prilikom sećanja na opasni događaj

Gubljenje interesa za aktivnosti koje su ranije bile predmet interesovanja

Doživljaj odvojenosti ili otuđenosti od drugih ljudi

Sužen opseg osećanja

Doživljaj besperspektivnosti

 

Stvari koje podsećaju osobu na traumatičan događaj mogu pokrenuti simptome izbegavanja, te uzrokovati da osoba promeni vlastitu rutinu. Na primer, nakon teške saobraćajne nesreće, osoba koja inače vozi automobil može to početi izbegavati.

Simptomi preterane uzbuđenosti:

 

Poteškoće sa spavanjem

Razdražljivost ili  ispadi besa

Teškoće koncentracije

Pažnja je preterano usmerena na moguće izvore opasnosti

Preterano izražena reakcija trzanja

Simptomi preterane uzbuđenosti su obično konstantni i ne pokreću ih samo stvari koje podsećaju na traumatični događaj. Osoba se može osećati ljutom i pod stresom, jer ovi simptomi otežavaju obavljanje svakodnevnih zadataka, kao i spavanje, ishranu ili koncentraciju.

Dijagnozu posttraumatskog stresnog poremećaja postavlja ljekar koji ima iskustva u pomaganju osobama sa mentalnim oboljenjima, odnosno psihijatar i psiholog. Da bi se postavila dijagnoza, pacijent mora imati simptome tokom najmanje jednog meseca. 
 

Ti simptomi su:

Najmanje jedan simptom ponovnog preživljavanja

Najmanje tri simptoma izbegavanja

Najmanje dva simptoma preterane uzbuđenosti

Simptomi koji osobi otežavaju svakodnevni život, odlazak u školu ili na posao, druženje sa prijateljima ili obavljanje važnih zadataka

Lečenje PTSP-a

Glavni tretman lečenja za osobe sa posttraumatskim stresnim poremećajem podrazumeva psihoterapiju, medikamentnu terapiju ili oboje. Svaka osoba je različita i zbog toga metode lečenja koje su delotvorne za jednu, ne moraju neophodno biti delotvorne i za drugu osobu. Da bi se uspešno suprostavili stresnim situacijama neophodno je u mirnodopskim uslovima izgraditi efikasan program preventivnih mera zaštite mentalnog zdravlja koji će uticati na neposredno jačanje odbrambenih snaga ličnosti. Pojedinca i grupu treba osposobljavati da uspešno savladavaju strah u stresnim situacijama koje uvek donose psihičke krize i traume. Da bi to bio u stanju nužno je da poznaje psihološke zakonitosti nastanka straha i način kako može da ga savlada. Poznavanje faktora koji štetno deluju na razvoj i duševno zdravlje djece i omladine veoma je značajno da bi se blagovremeno primjenjivale vaspitno-obrazovne i mentalno-higijenske mere u sprečavanju mentalnih poremećaja.

Psihoterapija

Psihoterapija znači lečenje psihe, ili lečenje psihološkim uticajem. Međutim, ona je više od lečenja jer podrazumeva učenje, vaspitanje, menjanje i sazrevanje osobe, dok istovremeno pored intrapsihičkog zahvata i interpesonalni aspekt. Psihoterapija predstavlja sistematsko korišćenje odnosa između psihoterapeuta i pacijenta u cilju produkovanja psihičkih promena kod pacijenta (klijenta). Ciljevi psihoterapije su lečenje (otklanjanje simptoma i tegoba, bolje funkcionisanje), razvoj (pacijent prevazilazi zastoj u psihosocijalnom razvoju) i prevencija (da pacijent ojača za buduća iskustva).

Osobama sa posttraumatskim stresnim poremećajem mogu pomoći različiti oblici psihoterapije. Psihoterapeut kognitivno bihevioralne orijentacije koristi neke od tehnika kao što su: 


Tehnika izlaganja. Ova tehnika pomaže ljudima da se suoče sa izvorom svoga straha i da ga kontrolišu. Osoba sa PTSP-om se izlaže traumi koju je preživela i to u zaštićenoj terapijskoj sredini. Koriste se metode zamišljanja, pisanja ili posete mestima gde se događaj desio. 


Kognitivno restruktuiranje. Ova tehnika pomaže pacijentima da se izbore sa ružnim uspomenama. Ponekad, ljudi se sećaju određenog događaja drugačije u odnosu na to kako se on zaista desio. Oni mogu osećati krivicu ili stid u vezi s nečim što se nije desilo njihovom krivicom. Terapeuti pomažu osobama sa posttraumatskim stresnim poremećajem da se sećaju onoga što se desilo na realističan način.


Trening inokulacije stresa. Ova tehnika ima za cilj da umanji simptome posttraumatskog stresnog poremećaja podučavajući pacijente kako da umanje anksioznost. Poput kognitivnog restruktuiranja, ovaj oblik lečenja pomaže da se pacijenti sećaju preživljenih događaja na zdrav način.

Koriste se takođe neke od tehnika relaksacija kao što je npr. progresivna mišićna relaksacija.

Medikamentozna terapija

Medikamentozna terapija može olakšati uspešan prolazak kroz psihoterapiju i u zavisnosti od konkretnog slučaja uključuje antidepresive ili anksiolitike koji mogu držati pod kontrolom simptome posttraumatskog stresnog poremećaja poput osećaja tuge, brige i ravnodušnosti.

 

Autor članka: Irena Werner: Posttraumatski stresni poremećaj, Život i zdravlje, Februar 2015. (preuzmite članak ovde)

 

Top