Identitet

Ukoliko ste tek završili studije i počeli da šaljete biografije potencijalnim poslodavcima ne bi li sebi obezbedili posao, sopstvene prihode i nezavisnost od roditelja, dok odvažniji maštaju o napuštanju porodičnog doma, verovatno ste ubrzo shvatili kako je proces osamostavljivanja složen. Do posla je teško doći, naročito ukoliko nemate prethodno volontersko iskustvo, mrežu prijatelja koji mogu da vas preporuče, roditelje sa vezama. Samopouzdanje vam pada i osećaj identiteta vas napušta, zvuči poznato zar ne?

 

Uključivanje u svet odraslih, zapošljavanje i osamostavljivanje od roditelja predstavlja novi razvojni zadatak za osobu koja je tek završila školovanje. Svaki razvojni zadatak uključuje i potencijalnu krizu, odnosno ukazuje na mogućnost neadekvatnog savladavanja razvojnog zadatka. Ukoliko nismo savladali prethodne, imaćemo teškoća da se nosimo s narednim životnim zadacima.

 

Erik Erikson, poznati psihoanalitičar, govorio je o razvojnim fazama, kroz koje svaka osoba prolazi. Jedna integrisana i funkcionalna ličnost bi, prema konceptima njegove teorije, trebalo da dovoljno uspešno savlada sve životne cikluse, u cilju osećanja ispunjenosti sopstvenog života.

Po njemu, razvoj ličnosti i formiranje identiteta odvija se kroz osam faza. Svaka faza ima svoje specifične razvojne zadatke i svaka predstavlja potencijalno kriznu situaciju. Prve četiri faze se odigravaju u ranom i kasnijem detinjstvu, peta faza tokom adolescencije, a poslednje tri tokom odraslih, zrelih godina.

Period adolescencije predstavlja najburniji period u životnom ciklusu jer se u njemu prelamaju svi problemi iz ranijih razvojnih faza. Tokom adolescencije se mladi suočavaju s izmenjenim telesnim izgledom, sa snažnim seksualnim  potrebama i sa izmenjenim stavom okoline. Postepeno uključivanje vremenske dimenzije budućnosti u shvatanje vremena omogućava adolescentu da stvara svoj životni projekat. Razvoj apstraktnog mišljenja pomaže mu da i etičke kategorije razume same po sebi. Sukobi sa ranijim identifikacionim uzorima kao što su roditelji postaju sve neminovniji. Ove promene imaju za cilj sintetizovanje svega što se dogodilo u ranijim razvojnim fazama i izgrađivanje pouzdanog i stabilnog osećanja identiteta. Umesto identiteta koji omogućava adolescentu da sebe doživi kao jedinstveno i neponovljivo biće i donese odluke za dalji život, mogu nastati konfuzija identita, izolovanost, strepnja, neodlučnost i sumnja u pogledu sopstvene budućnosti. Neki postaju deogomilekao što su navijači ili verske sekte, drugi se pak izoluju i osamljuju. Ono šsa čim se često susrećemo u praksi u Psihološkom savetovalištu Centar jeste da u pokušaju formiranja osećaja identiteta, osoba može da prođe kroz faze izbora negativnog identiteta, ili potpune konfuzije identiteta. U tim situacijama konačna odluka se odlaže i to može da se manifestuje čestim menjanjem opredeljenja i uloga, različitim neurotičnim reakcijama, delinkventnim ponašanjem, i sl. Ovakve situacije svakako predstavljaju alarm za javljanje psihologu i psihoterapeutu.

 

Faza intimnosti se odigrava po završetku ili pred kraj faze adolescencije. Zadatak je uspostavljanje bliskosti i intimnosti s drugim osobama. Neuspeh vodi usamljivanju, strahu od intimnosti. Umesto intimnosti razvija se pseudointimnost. Telesni kontakti često tada služe kao zamena za osećanje potpunog pripadanja, a zarobljavanje druge osobe i sputavanje njene slobode kao danak nemogućnosti da se partner prihvati bez straha za sopstveni identitet – seksualni život postaje potraga za samim sobom.

 

Tokom faze stvaranja osoba je spremna da formira sopstvenu porodicu i da podiže potomke. Neuspeh u ovoj fazi vodi usamljenosti i osećanju duboke uskraćenosti i nezadovoljstva.

 

Faza integracije  se odnosi se na sintezu svih dotadašnjih životnih iskustava. Ona predstavlja prihvatanje čovekovog jedinog životnog ciklusa – prihvatanje činjenice da je svako odgovoran za sopstveni život. Ovu fazu možemo nazvati i fazom mudrosti. Međutim, umesto pomirenja sa sobom i svojim izborima, osoba nastavlja život sa osećanjem da je mogla više, da su je nesrećne spoljašnje okolnosti omele, da je život trebalo drugačije da proživi – javljaju se naknadni pokušaju ostvarivanja integriteta (okrenutost sebi, traganje za smislom života, psihosomatske smetnje, hronično nezadovoljstvo sobom i drugima, priklanjanje institucijama i njenim pravilima, kompulzivan rad, mrzovolja prema svemu što je novo, raste i razvija se). Loša rešenja mogu se videti i u depresivnim krizama.

 

Mladima koji prolaze kroz krizu identiteta, ili tragaju za svojim „pravim“ ili „novim“ identitetom nakon završetka školovanja, a još su bez posla savetujemo da najpre kod sebe opaze prisustvo preovlađujućeg oblika identiteta koji predstavljaju individualne stilove koje osoba koristi da bi izašla na kraj sa krizom identiteta. Osnovno merilo za njihovo razlikovanje je stepen opredeljenja i prisustvo, ili odsustvo krize.

 

Prvi oblik identiteta je tzv. postignut identitet, u kojem su osobe sa prošle kroz krizu i iz nje izašle sa jasnim opredeljenjima, definisanim ulogama i ciljevima.

 

Drugi oblik je tzv. difuzni status. Bez obzira na to da li su osobe sa difuznim identitetom iskusile krizu ili nisu, njihovo glavno obeležje je nedostatak želje i borbe da se opredele. One nisu mnogo zainteresovane za bilo kakvo trajnije opredeljenje. Svaka, makar i najslabija preferencija nekog izbora može da bude brzo odbačena, pošto se različite mogućnosti stalno javljaju, a pošto su sve podjednako primamljive, osoba nije sklona da posebno razmatra svaku od njih. Ona jednostavno ostaje neopredeljena.

 

U trećem obliku tzv. moratorijumu, kao i kod difuznog statusa, postoji veliki broj alternativa i mogućih izbora. To je period u kojem se mešaju različite vrednosti, uloge i ciljevi, i osoba je zaokupljena naizgled nerešivim pitanjima. Međutim, ono što odvaja moratorijum od difuznog statusa, jeste želja i borba osobe da se opredeli. Iako su želje i vrednosti njenih roditelja još uvek važne, ona pokušava da nađe kompromis između njih, socijalnih zahteva i svojih sopstvenih mogućnosti.

 

Poslednji oblik je tzv. isključiv status. Osobe sa isključivim statusom nisu nikada iskusile krizu identiteta. One su opredeljene, ali su ta opredeljenja uslovljena željama i vrednostima njihovih roditelja. Takve osobe postaju ono što drugi, najpre roditelji od njih žele. Karakteriše ih rigidnost i kada se suoče sa situacijama u kojima roditeljske vrednosti više nisu primenljive, postaju zastrašene.

 

Na svoj zaključak da je neuspešna povodom osamostavljivanja osoba može da reaguje osećanjem depresije i tako što sagledava samo negativne aspekata neuspeha, procenjuje da ne može sebi da pomogne i samosabotirajućem i disfukcionalnim ponašanjem koje je prati  - osoba se povlači u sebe i pasivizira se. Međutim, zdravo osećanje i ponašanje povodom iste situcije rezultiralo bi tugom na neuspeh, pri čemu je osoba sposobna da vidi i negativne i pozitivne aspekte neuspeha, sposobna je da sebi pomogne i da s nadom gleda u budućnost, osoba izražava drugima, osećanja vezana za neuspeh, teži aktivnostima kojima će savladati osećanje tuge. Kako će osoba reagovati na neuspeh zavisi od uverenja koja ima o neuspehu; od uverenja zavisi da li će razviti zdrava ili nezdrava osećanja odnosnoo funkcionalna i disfunkcionalna ponašanja i misli povodom neuspeha.

 

 

Prema nekim autorima  postojanje konflikta između adolescenata i njihovih roditelja je ne samo poželjno, već i neophodno u cilju postizanja jasnog identiteta. Kroz kućno vaspitanje ili sistem obrazovanja osoba može naučiti, pripremiti se ili usmeriti kako da se na konstruktivan način suočava sa takvim problemima, odnosno životno važnim situacijama na čije razrešenje mogu malo da utiču. Potrebno je i poželjno da adolescent počne da preispituje sistem verovanja i vrednosti koji je usvojio od roditelja i da ga podvrgne testu i kritici. Ono što se podrazumeva pod adolescentnom krizom, zapravo je proces u kojem se roditeljske vrednosti i rana poistoveđenja kritički preispituju, u cilju formiranja identiteta koji neće biti "preuzet" od roditelja, kao što je slučaj kod osoba koje imaju tzv. isključiv status i koje nikada nisu ni prošle kroz krizu identiteta, pošto su sve vrednosti bez preispitivanja preuzele od roditelja. Da bi autonomija uopšte bila moguća potreban je konflikt. Pitanje je, samo, da li nužno taj konflikt mora da bude toliki da uzrokuje veliki jaz i neslaganje između dve generacije i da prouzrokuje trajne i duboke probleme u prilagođavanju.

 

 

Top