Male pare za velike želje

Koje su, generalno, dobre, a koje loše strane džeparca (ako ih ima)?

Dobre strane džeparca se odnose na to da se dete od najranijeg uzrasta polako navikava na odnos prema novcu, razvija svest o tome da postoji vrednost novca i to što razvija odgovornost u odnosu na zarađivanje i trošenje novca. Ukoliko je reč o maloj, simboličnoj svoti novca dete će naučiti da rasporedi, štedi i troši po svojoj želji. Međutim ukoliko se detetu daje veća količina novca, bez kontrole kada i na koji način se novac daje, dete neće razviti odgovornost prema novcu i razviće jedan opušten stav prema njemu.

U kojem uzrastu početi sa davanjem džeparca, koliko i koliko često?

Sa davanjem džeparca se može početi od ranog školskog uzrasta i džeparac bi trebalo prilagoditi uzrastu deteta u smislu da deca mlađeg uzrasta dobijaju manji džeparac nego starija deca. Iako deca ranog školskog uzrasta još uvek nemaju razvijen apstraktni način razmišljanja u smislu vrednosti novca, oni na konkretnom primeru i za konkretne svrhe mogu da raspoređuju, štede i troše novac. Najbolje je početi sa simboličnom svotom novca, pa pratiti na koji način se dete ponaša prema dobijenom džeparcu: da li odmah i na šta potroši, da li skuplja, da li je u stanju da štedi da bi kupilo nešto vredno. DŽeparac se može davati na mesečnom ili nedeljnom novou, važno je da roditelji imaju kontrolu nad davanjem džeparca.

Da li detetu objasniti, i toga se čvrsto držati, da džeparac dobija za određene namene (užina, članarina za sportski klub…) ili mu prepustiti da samo odlučuje na šta će trošiti dobijeni iznos (pa, recimo, ako ga potroši na igrice, slatkiše itd. Neće imati za rođendanski poklon drugu)?

Postavljanje granica i doslednost u ponašanju predstavljaju važne aspekte vaspitanja deteta. Sa tim u vezi, roditelji bi trebalo da objasne detetu namenu džeparca odnosno šta džeparac uključuje a šta ne i da se toga striktno drže. Ukoliko je džeparac namenjen samo za užinu, roditelj može odrediti da novac koji dete ne potroši ono može da zadrži. 

Da li da džeparac bude samo za manje i „ekstra“ izdatke, ili da u taj iznos budu uključeni i kupovina školskih udžbenika, odeće, obuće…

Po definiciji džeparac je novac koji se u pravilnim intervalima daje deci da ga potroše na šta god žele dok su za sve osnovne potrebe deteta odgovorni roditelji (kupovina školskog pribora, odeće, obuće, bavljenje sportskim aktivnostima i sl.) Poenta je da dete dobije sve što mu treba ali ne dobija sve što želi. 

Da li uslovljavati davanje džeparca (recimo, da će ga dete dobiti samo ako ima dobre ocene, uradi na vreme domaći, pospremi sobu…)?

S obzirom na to da se deparac daje deci da ga potroše na šta god žele dok su za sve osnovne potrebe odgovorni roditelji, očekuje se od dece i nešto zauzvrat a to je poštovanje kućnih pravila i obaveza, ispunjavanje školskih obaveza, dok džeparac se često smatra nagradom za dobro ponašanje. 

Da li pomaganje u kućnim poslovima i slične poslove koje dete obavlja na zahtev roditelja ili ostalih ukućana zasebno platiti ili i to uključiti u džeparac?

Neka vrsta nagrade u vidu pohvale kada dete dobro obavi kućne poslove je dobra vaspitna mera. DŽeparac je takođe vrsta nagrade ali ne bih preporučila da poslove koje dete obavi roditelji zasebno plaćaju jer se na taj način dete uči da obavi samo zadatke za koje je plaćen a to neće uvek biti slučaj. Potrebno je izgraditi kod deteta unutrašnju motivaciju i osećaj dužnosti za obavljanje svakodnevnih poslova. 

Da li iznos džeparca uskladiti sa tim da li, i koliko, dete dobija za rođendan, praznike, od babe i dete, rođaka… Na primer, reći mu „ovog meseca ti smanjujemo džeparac jer smo ti kupili novi mobilni telefon“ ili „u januaru nema džeparca jer si za novu godinu dobio pare na poklon“)?

Iznos džeparca zavisi od različitih okolnosti kao što su uzrast deteta ali isto tako i finansijskih mogućnosti roditelja. Mobilni telefon je danas potreba, dok je kupovina određenog, prestižnog modela - želja i svakako bi trebalo razlikovati želje od potreba, te se i dete može naučiti da bude odgovornije ukoliko sa svojim džeparcem učestvuje u kupovini npr. novog mobilnog telefona koji toliko želi da poseduje. 

Kako uskladiti iznos džeparca sa potrebama deteta i mogućnostima roditelja? Šta kad dete, naročito starijeg uzrasta, kaže „znam da zarađujete dovoljno da mi date veći džeparac, zašto ste škrti?“ ili „znam da su vaša primanja manja nego … ali sa ovim što mi dajete ne mogu da podmirim sve ono što ste zamislili – užinu, prevoz, klupsku članarinu, izlaske…“? Obično se roditelji plaše da dete ne potroši džeparac na „pogrešne“ stvari (nepotrebne, nezdrave ili čak opasne, poput alkohola, cigareta…), ali ako je dobijeni iznos premali, ono može da dođe u iskušenje da nabavi novac na drugi način - sitnim krađama u radnji, tajnim „pozajmicama“ iz roditeljskog novčanika, preturanjem po džepovima kaputa u školi…

Džeparac može da služi kao jedna od pozitivnih tehnika osamostavljivanja dece u smislu njihovog uključivanja u svet odraslih jer način na koji se raspolaže novcem predstavlja bitnu veštinu u životu. Preporučuje se davanje džeparca koji nije ni preveliki ni premali, sa jasnom porukom za koje troškove je džeparac predviđen kao i šta je primereno kupiti od tog novca sa obzirom na uzrast deteta. S tim u vezi, roditelj odlučuje koji je iznos primeren uzrastu njegovog deteta imajući u vidu da premali džeparac može voditi tome da se dete oseća manje vredno u poređenju sa svojim vršnjacima a ukoliko je preveliki šalje se pogrešna poruka detetu o sopstvenoj vrednosti preko novca.  

Da li prilikom određivanja džeparca i planiranja drugih porodičnih troškova uključiti i dete/decu? Od kog uzrasta?

Potrebe deteta rastu sa uzrastom a sa uzrastom deca postaju zrelija i jako dobro znaju za šta im je džeparac potreban. Dobro je konsultovati dete u vezi sa džeparcem ali krajnju odluku donose roditelji shodno sopstvenim mogućnostima i potrebama deteta.

 

Autor članka Aleksandra Mijailović, intervju sa Irenom Werner: Male pare za velike želje: Školski džeparac, Politika Magazin, Decembar 2014. (preuzmite članak ovde)

Top