Otuđenost

Koje razmere je to „otuđenje” doseglo. Da li smo mi moderni ljudi, zaboravili na druge, da li smo isključivo sami sebi u fokusu?

 

Živimo u doba individualizma i isticanja ličnih potreba u prvi plan. Visoko se vrednuju samodovoljnost, ostvarenje potencijala ličnosti, rad, uspeh i zadovoljstvo sobom . Ulaganje u sebe, „rad na sebi” zahteva puno vremena i posvećivanja.  Ljubavne veze, prijateljstvo pa i rođačke veze često se posmatraju kao izvor nevolja i besmislenog žrtvovanja,  te  nisu više tako visoko na lestvici vrednosti.

Paradoks takvog sistema vrednosti je u shvatanju veze kao statusnog simbola koji se otelotvori u vezama sa suštinski neadekvatnim partnerima samo da bi pred drugima ispunio još jedan od znamenja uspeha.

U tako postavljenim životnim prioritetima osećanje usamljenosti  koje prati otuđenost, nas upozorava da zanemarujemo naše bazične potrebe koje se mogu zadovoljiti samo dubokom emocionalnom povezanošću sa drugim ljudima.

 

Koliko su tu „krive” moderne tehnologije...možemo da se dopisujemo, telefoniramo, čak i da se gledamo sa nekim na drugom kraju sveta, a  opet smo usamljeniji nego ikad...

 

Moderne tehnologije su svakako faktor čiji uticaj ne možemo zanemariti. Na jedan veoma neposredan način one približavaju druge i čine ih dostupnijim, a sa druge naš svet „zatrpavaju” informacijama (često filtriranim i površnim ) o drugim ljudima.

Laka dostupnost zna da zavara. Samo zato što je kontakt sa drugima tako jednostavan ne znači da ga je  psihološki lako započeti i održavati. Takođe, tehnologija „krade“ vreme i pažnju. A vreme je ograničen resurs.

Odnosi sa bitnim osobama se često doživljavaju „podrazumevajućim“. Ljubav i dobre namere su navodno poznate, pa ih nije potrebno pokazivati i  ljubav dokazivati. Istina je dijametralno suprotna.  Veze sa važnim osobama su komplikovane i haotične i traže veliki rad i odricanja.

 

Iako psiholozi naglašavaju koliko je važno imati vreme za sebe, gde je tu granica... koliko smo sa druge strane otišli u egoizam i otuđenje, koliko smo spremni (ili nismo) da nekome poklonimo to „svoje” vreme...?

Nisu retki članci, ili knjige koje uče da je neophodno zaštiti sebe i svoje vreme od “emocionalnih vampira”, tj. drugih zahtevnih i negativnih osoba. Njihova popularnost  je pre indikator otuđenosti, a manje izraz zrelog odnosa prema psihološkim potrebama koje se zadovoljavaju u odnosima sa drugim ljudima.

 

Potreba za bliskošču je je urođena, tj. biološka potreba koja je u različitim formama značajna ceo život. Povezanost sa porodicom, prijateljima, partnerom nam pruža osećanje sigurnosti, pripadanja i životne ispunjenosti zadovoljstvom i srećom.

 

I mada su u mladim godinama bogastvo, uspeh i popularnost ono što se opaža kao izvor životne sreće i zadovoljstva, kvalitetni odnosi sa bliskim ljudima su se pokazali kao jedini stabilan faktor koji predviđa srećan i zdrav život.

 

Da li nas je brz ritam života do te mere „zagušio” da se selektivno javljamo, komuniciramo sa ljudima?

Savremeni život je ispunjeniji obavezama, aktivnostima i događajima što utiče na subjektivni doživljaj da vreme brzo prolazi. Sada je bitno razmisliti o tome kako želimo da naš život izgleda i koje su nam životne vrednosti. Ono što nam je važno traži da mu posvetimo vreme i energiju, inače ćemo biti u sukobu sami sa sobom i frustrirani svojim životom.

 

Kako pronaći balans?

 

To je najteži zadatak savremene umetnosti življenja. Razvijanjem empatije, razumevanjem sebe i svojih potreba kao i adekvatnim vrednovanjem odnosa sa drugim ljudima su osnova traganja za ravnotežom. Ne treba zanemariti spremnost da se za važne stvari potrudimo. Bliski, topli odnosi sa ljudima na koje možemo da računamo kada nam je to potrebno su sigurna baza. Ljudi koji se osećaju izolovanijim od drugim više nego što bi to želeli imaju veće šanse da im se zdravlje pogorša ali i da njihove kognitivne sposobnosti postanu slabije tokom godina.

 

 

Da li postoje neki specifični, globalni mehanizmi po kojima se ponašamo (mislim na okolnosti, socijalno okruženje, napredak tehnologije, sve manje vremena, brz tempo…) ili na takvo ponašanje utiče isključivo ličnost, karakter?

 

Ekološki psiholozi i istraživanje distance u odnosu sa drugim ljudima istaklo je našu pristupačnost, ljubaznost i strpljenje u neposrednoj vezi sa gustinom naseljenosti. Prenatrpane, gusto naseljene sredine pogoduju povećanju frustracije, neljubaznosti i agresije i potrebi da se osamimo.

Takođe, uslovi života koji otežavaju da čovek “pusti korenje” u nekoj sredini kao što su migracije, promene poslova i karijera, pogoduju osećanju nestabilnosti i nepredvidivosti, a samim tim i osećanju usamljenosti i otuđenosti od drugih.

Veliki broj mladih ljudi, po različitim procenama više od jedne trećine, nema partnere. To je značajan sociološki trend koji je posledica savremenog načina života.

 

Da li možda postoje „tipovi” ličnosti koji su skloniji otuđenju i „nežrtvovanju” sopstevnog vremena zarad drugih ili to ponašanje može da se nauči, usvoji, nametne vaspitanjem....

 

Ljudi se razlikuju međusobno po tome koliko su društveni, koliko su okrenuti drugim ljudima i u kojoj meri im je potrebna komunikacija sa socijalnim okruženjem. Takođe, uobičajen i stereotipan pogled na žensku ulogu podrazumeva i brigu o drugima i žrtvovanje svog vremena da bi se bilo na usluzi porodici.  Retko ćete čuti žalbe muškarca da mu je potrebno vreme za sebe  i obrnuto. Zato je  bitno naći ravnotežu i učiti  veštine organizacije vremena u skladu sa sopstvenim vrednostima.

 

 

 

 

Top