Kad i kako pomagati đaku u učenju

Koji je pravi uzrast kad bi dete trebalo da nauči da samostalno savladava školsko gradivo?

Period početka osnovne škole predstavlja period u kome dete postaje društveno biće, u kome se stiču iskustva društvenog potčinjavanja ličnostima koje predstavljaju autoritet i koje se nalaze van porodice, kao i period u kome dete stiče radne navike, takmičarski duh i smisao za saradnju u svojoj vršnjačkoj grupi. Dete se često po prvi put susreće sa osobama koje je ne prihvataju bezuslovno i ne ispunjavaju bezuslovno njegove potrebe kao što je to bio slučaj u zaštićenoj porodičnoj sredini. Nova sredina nosi sa sobom velike izazove – dete stiče nove prijatelje i prilagođava se vršnjačkoj grupi dok istovremeno dobija nove obaveze i polako stiče radne navike. Školsko gradivo je prilagođeno prosečnom đaku koje bi trebalo da samostalno da savlada gradivo. Međutim, da li je to uvek tako? Svako dete je individua za sebe i ličnost deteta se ispoljava ne samo intrapsihički već ponajviše u njegovom ponašanju u odnosu na druge osobe, koje mogu ali ne moraju da budu prisutne, čak mogu da budu sasvim izmišljene ili nepostojeće. Takođe, uočava se da ne pristupaju sva deca sa istim žarom školskim obavezama, neka su više motivisana i željna saznanja, dok su druga manje zainteresovana za školu i učenje.

Samostalno savladavanje školskog gradiva je imperativ kome teže zajedno nastavnici i roditelji, međutim, u praksi se retko dešava da detetu u osnovnoj ili srednjoj školi nije potrebna dodatna podrška i pomoć nastavnika, roditelja, vršnjaka ili privatnog profesora. Sticanje radnih navika predstavlja dugotrajan proces i njegov tok zavisi od ličnosti detata koja predstavlja plodan poligon za usađivanje važnih životnih vrednosti i ciljeva deteta. Početak ovog procesa počinje prvog dana u školskoj klupi dok se kvalitet i kvantitet pomoći od strane drugih menja tokom vremena, sazrevanjem, razvojem samostalnosti i usmeravanjem od strane važnih figura u detetovom životu. 

Kako roditelji mogu najbolje da pomognu deci u učenju u osnovnoj, a kako u srednjoj školi?

Razvojne potrebe dece u osnovnoj i srednjoj školi se razlikuju. U osnovnoj školi roditelji najbolje mogu pomoći deci razumevanjem i pomoći u razvoju radnih navika koje nastaju formiranjem detetovog pravilnog odnosa prema radu i njegovim postepenim uvođenjem u rad. Prilikom formiranja radnih navika, naročito je važno usmeriti pažnju na detetov uzrast i njegove razvojne mogućnosti i sposobnosti pri čemu veliku ulogu u formiranju radnih navika imaju učenje po modelu odnosno način ponašanja roditelja. Ukoliko se u porodici ne neguju radne osobine deteta, ukoliko roditelj u radu ne oseća zadovoljstvo i izbegava rad, dete se navikava na besposličarenje i za njega rad predstavlja balast umesto zadovoljstva i životne potrebe. Razvoju radnih navika doprinosi postepeno uvođenje svakodnevnih kućnih obaveza koje će doprineti razvoju samostalnosti čime se dete privikava na uspostavljanje nužnih radnih odnosa, gde se dete uči da više ceni rad drugih i postaje upornije, dete nastoji da se dokaže među ukućanima i vršnjacima i uči se da izdržava radne napore i da radi ono što treba, a ne samo ono što je zanimljivo. Na taj način, na jednom širem nivou, dugoročnije i na kvalitetniji način se pomaže detetu, sticanjem navika da bude odgovorno i samostalno, pri čemu mu roditelj može pomoći u savladavanju konkretnog gradiva kada dete naiđe na problem ali nikako ne raditi domaće zadatke umesto deteta. 

 

Veoma je važno razlikovati decu s problemima u razvoju i decu sa problemima u učenju. Kod dece sa problemima u razvoju teškoće se manifestuju u najranijem detinjstvu, a u drugoj grupi teškoće nastaju sa formalnim početkom školovanja. Radom sa učenicima sa teškoćama u učenju pokazalo se da je za njihov uspeh jako bitan stav okoline.

 

Kod dece u osnovnoj školi su prisutne poteškoće počev od pisanja, crtanja, učenja novih pojmova, izgovaranja kompletnih rečenica, razumevanja pročitanog i pamćenja novih informacija, kao i usmenog ili pismenog izražavanja misli, rešavanju matematičkih zadataka, prelaska s jedne aktivnosti na drugu, učenja novih veština, razumevanja i pridržavanja pravila društvenih igara.

 

Za razliku od perioda osnovne škole koje se odlikuje zavisnošću deteta od odrasle osobe, početak adolescencije uključuje formiranje važnih odnosa jednakosti, uzajamnosti i recipročnosti sa drugim vršnjacima. Kod dece srednjoškolskog uzrasta prisutne su poteškoće u razumevanju pročitanog, osnovnim veštinama kao što su čitanje, računanje, izražavanju misli usmeno ili pismeno, praćenju uputstava, gramatički ispravnoj usmenoj ili pismenoj komunikaciji, organizaciji, držanja pažnje, snalaženja u prostoru, pamćenja i pridržavanju vremenskih rokova, slaganja s vršnjacima kao i samopouzdanja.

Postavlja se pitanje na koji način roditelji mogu pomoći?

Roditelji igraju važnu ulogu u školskom uspehu i ohrabrivanju i podržavanju nezavisnosti i stava prema učenju dece kako u školi tako i kod kuće. 
Uspeh i neuspeh sami po sebi ne utiču na detetovu motivaciju za učenjem, već reakcija roditelja, nastavnika i ostalih važnih odraslih osoba na detetov uspeh ili neuspeh mogu imati snažan efekat. Iz tog razloga je važno ohrabrivati dete u nastojanju da ovlada nekom aktivnošću koja vodi do svladavanje određene veštine. 

 

Veoma je važno da uputstva za obavljanje aktivnosti budu jasna i jednostavna  pri čemu bi bilo dobro da roditelj pokaže vlastitim primerom. Podržavajte i pohvalite dete rečima nakon dobro obavljene aktivnosti ili domaćeg zadatka. Pridržavajte se rasporeda i dogovarajte sa detetom na koji način ostvariti željene rezultate i plan rasporeda, planirajte pauze u aktivnostima i umanjite ometajuće faktore tokom učenja, ugasite TV ili ograničite gledanje televizije tokom dana, pronađite stalno mesto za učenje koje ima najmanje ometajućih faktora, budite strpljivi i ponudite korisne  savete. Imajte na umu da detetovo zaboravljanje da uradi neku aktivnost ili domaći zadatak nije namerno, kao što ni greške u domaćem zadatku nisu namerne.  
Isto tako, obezbedite da imate detetovu punu pažnju koja se ogleda u kontaktu očima, prestanku ostalih aktivnosti kada dete daje razloge i objašnjenja zbog čega nije obavilo određenu aktivnost ili domaći zadatak.

 

Nagradite dete za dobro obavljenu aktivnost i to pozitivnom reakcijom: iskreno pohvalite ono što vam se dopada (na primer „Sjajno ti ide“, „Danas si stvarno brz“…), osmehom, dodirom koji sledi neposredno nakon aktivnosti s tim što bi trebalo voditi računa da uloženi napor bude povezan sa adekvatnom nagradom. Naravno, nemojte davati obećanja koja zavise od okolnosti koji nisu pod vašom kontrolom jer dete neće razviti unutrašnju motivaciju i samostalnost. Nemojte dopustiti da potrebe vašeg deteta postanu vaše potrebe, pri čemu je poželjno da poučite i ostale članove porodice što su poteškoće u učenju i koje su moguće posledice; pronađite pozitivne načine kako uključiti braću i sestre, kako ne bi bili zanemareni zbog pružanja pažnje isključivo detetu s poteškoćama u učenju. 

Ukoliko dete zaostane sa gradivom, koji je pravi način da ga nadoknadi: da roditelji rade s njim, da uči u društvu vršnjaka, starijeg brata/sestre, da se plate dodatni časovi, ili da samo odluči o načinu?

Ukoliko je dete izgradilo radne navike i nije previše zaostalo sa školskim gradivom vrlo je verovatno da mu nikakva pomoć sa strane neće biti potrebna. Pa ipak, neka deca se lakše motivišu na učenje u društvu vršnjačke grupe i više vole da uče sa drugom ili drugaricom. Svakako je dobro pitati dete šta ono smatra da bi mu najviše pomoglo da nadoknadi gradivo. Tu su bitne i individualne razlike među decom, odnosno ne uče sva deca sa podjednakom žarom i motivacijom sve predmete, te predmeti za kojim imaju manje interesovanje će verovatno učiti duže i činiće im se težim. Podrška porodice je veoma važna međutim ukoliko su roditelji prezauzeti i nisu u mogućnosti da se pomognu detetu uvek mogu da angažuju privatnog profesora, mada bi bilo dobro da dete prvo samostalno pokuša da nadoknadi propušteno gradivo. Ovo je značajno zbog vežbanja dečije volje i njenog očvršćivanja jer se razvija osećanje dužnosti da se svaki posao treba obaviti korektno i do kraja.

Kad dete popusti u školi s ocenama, a roditeljima tvrdi da „nema problema“, oni su neretko u nedoumici. Ukoliko ga „pritiskaju“ jer je škola „njegova odgovornost i obaveza“, ispašće da im je više stalo do uspeha nego do samog deteta, ako ne reaguju jer imaju poverenja u njega, to se može shvatiti kao da se slažu da ne mora da uči više i bolje ako ga to ne zanima... Šta je pravo rešenje?

Osposobljavanje dece za njihov stalni i sistematski rad zahteva neprekidnu brigu i proveru roditelja. Kontrolišući detetov rad, roditelji mu pružaju određenu pomoć, ali samo ako je to potrebno. To znači, da bi se pravilno razvile navike za rad, dete treba konstantno podsticati i bodriti da samo obavi svoje dužnosti. Kontrola deteta ne sme biti suviše nametljiva, ali mora biti stalna. Ako dete ne obavlja dobro određeni posao, ne treba ga zbog toga kritikovati, već mu pokazati kako se to radi i vratiti ga da ono to samo uradi.

Često se u porodici sa više dece uspostavlja neka vrsta takmičarskog duha: ko je bolji đak, ko uspešniji sportista, ko najpopularniji u društvu... Kako roditelji da se postave?

Takmičarski duh neretko dovodi do nezdravih negativnih osećanja kao što su nezdrava zavist i nezdrava ljubomora, kao i osećaj povređenosti, besa, krivice. U porodicama sa više dece često dolazi do rivaliteta među decom, međutim za zdrav razvoj ličnosti najbolje je objasniti detetu da se takmiči sa sobom i da se uvek trudi da bude bolji u odnosu na sebe a ne u odnosu na brata ili sestru. 
 

Intervju vodila Aleksandra Mijalković sa psihologom i psihoterapeutom Irenom Werner: Kad i kako pomagati đaku? Politika Magazin, Novembar 2014. (preuzmite članak ovde)

Top