Anksioznost i fobije

Briga, strepnja i strah koji intenzitetom prevazilazi realnu opasnost obično je označena terminom anksioznost.

 

Ako se imaju u vidu brojne mentalne disfunkcije u čijoj osnovi je anksioznost, mogli bismo bez preterivanja reći da je u pitanju fenomen koji ima karakter epidemije. Od mnogobrojnih tipova anksioznih poremećaja, kao što su generalizovana anksioznost, panični poremećaj, opsesivno kompulsivni poremećaj, socijalna anksioznost tj. socijalna fobija i PTSP – posttraumatski stresni poremećaj, fobije su daleko najrasprostranjeniji oblik anksioznosti. Na 100 osoba, njih šest ima neki oblik fobičnog ispoljavanja, pri čemu je učestalost nešto veća kod žena nego kod muškaraca (za razliku od opsesivno kompulsivnog poremećaja koji je češći kod muške populacije).

 

Fobija je veoma intenzivan, iracionalan strah od određenih situacija, specifičnih predmeta, aktivnosti ili osoba. Fobiju karakteriše snažna i svesna želja da se izbegne suočavanje sa objektom ili situacijom u čijem prisustvu se doživljava panični strah i čitav niz dramatičnih simptoma kao što su: crvenilo lica, ubrzavanje i nepravilnost srčanog ritma, drhtavica, suva usta, osećaj nestabilnosti, nesvestica i/ili vrtoglavica...

Prema tome, fobijska anksioznost se manifestuje kao i uobičajen strah, ali ono što ga razdvaja od straha kao zdrave emocije je njegova nesrazmera sa objektivnom opasnošću ili doživljajem opasnosti. Naime, osoba je svesna preteranosti sopstvene reakcije.

 

Vrste fobija

 

Fobije nisu jedinstven fenomen. Najčešće razlikujemo agorafobiju, zatim socijalnu fobiju i specifične fobije.

 

Agorafobija predstavlja strah od otvorenog prostora, javnog mesta, mesta sa koga ne postoji mogućnost brzog odlaska ili od napuštanja prostora u kome se osoba oseća sigurnom. Najčešće je povezana sa paničnim poremćajem.

 

Socijalna fobija se odnosi na strah koji se javlja u okuruženju drugih ljudi.  Najčešće je vezana za mogućnost da se osoba obruka tj. da će biti negativno procenjena od strane drugih. Ono što socijalnu fobiju izdvaja od uobičajene zabrinutosti za sliku koju emitujemo drugim ljudima, je anskioznost povodom mogućnosti da drugi opaze naš strah, što vodi izraženoj neurotizaciji socijalnog funkcionisanja.

 

I na kraju postoji čitav spisak krajnje uobičajenih, ali i “egzotičnih” specifičnih fobija koje se odnose na strah od određenih objekata, kao npr. od paukova (arahnofobija) ili od specifičnih situacija, kao npr. strah od visine (akrofobija), grmljavine, mraka, krvi, zubara, letenja avionom…

Činjenica je da mnoge specifične fobije za razliku od socijalne anksioznosti i agorafobije ne ometaju bitno funkcionisanje osobe i s obzirom da predstavljaju ekstremni vid emocionalnog učenja, ljudi organizuju svoj život prilagođavajući se tj. izbegavajući fobijske situacije.

 

Uzroci ansksioznosti i fobija

 

Anksioznost predstavlja uzbudjenje u vezi situacije koju tumačimo kao pretnju ili opasnost. To je ključna reakcija koja je obezbedila preživljavanje u neizvesnoj i negostoljubivoj sredini u kojoj se razvijala ljudska vrsta. Pogrešna procena je, prema tome, omogućavala brzu reakciju (beg ili borbu) i samim tim bila evolutivna prednost.

 

Anksioznost je posledica više faktora. Traumatsko iskustvo, kao i zlostavljanje, pogotovo u ranim periodima života ima bitnu ulogu u nastanku svih anksioznih poremećaja. Međutim, samo po sebi iskustvo nije dovoljno. Savremena naučna istraživanja su zaključila da je anksioznost genetski zasnovana – ljudi se rađaju sa različitim predispozicijama za anksiozno reagovanje. Najnovije metode proučavanja funkcionisanja mozga takođe su utvrdile da mozak anksioznih osoba drugačije reaguje na signale pretnje za razliku od “normalnog” mozga i da je u pitanju “greška” u neurološkom mehanizmu koji anksioznu reakciju drži u uobičajenom opsegu. Jednostavno rečeno ne postoji “prekidač” koji zaustavlja anskioznost. Prvobitna pogrešna procena se ne koriguje u skladu sa realnošću, već se oko takve pogrešne informacije stvara snažna emocionalna reakcija straha, koja nastavlja da se “hrani” i opstaje zahvaljući izbegavanju. Iskrivljena slika sebe i situacije se učvršćuje i postaje iracionalno uverenje.

 

Ankisioznost nije sudbina

 

Kognitivno bihejvioralna terapija daje dobre rezultate upravo zahvaljujući naučnim istraživanjima koja dokazuju da principi učenja i formiranja doživljaja mogu da se primene u terapijske svrhe. Formirana iracionalna uverenja i greške u razmišljanju mogu da se zamene racionalnim idejama i ispravnim zaključcima, a izlaganje i habituacija (postepeno privikavanje) na situaciju u prisustvu objekta koji izaziva intenzivnu napetost i strah, omogućavaju da se osoba suoči sa činjenicom da se ne dešava “smak sveta” i da se ispravan način razmišljanja učvrsti u iskustvu. Začaran krug anksioznosti se na taj način prekida i osoba doživljava ono što na svesnom nivou ima kao saznanje - da je zapravo bezbedna ili bar da joj ne preti opasnost sa kojom nije u stanju da izađe na kraj.

 

 

 

Top