Pazite se, “stiže” pubertet

Period adolescencije predstavlja posebno osetiljivo doba i nameće brojne emocionalne i praktične zadatke za mladu osobu. Često u svojoj okolini možemo čuti „u moje vreme taj pubertet nije postojao“, što zapravo govori o tome koliko se nije bavilo razvojnim potrebama mladih ljudi. Negovanje takvog dominantnog diskursa, uticalo je na kreiranje konteksta u kome osoba iz detinjstva odmah prelazi u odraslo doba sa svim zadacima koje to doba nosi, pri čemu se nije pretrano razgovaralo o temama poput emocionalne inteligencije mladih, seksualnosti, partnerskim odnosima i sl. dok su u mnogim patrijarhalnim porodicama ove tebe godinama bile tabu. Međutim, 21. vek sa sobom donosi brojne izazove i trendove, kako u tehnološkom simislu, tako i u pogledu izmena u strukturi porodice, pri čemu danas sve više možemo naići na jednoroditeljske porodice, samohrane roditelje, porodice u kojima jedan član radi u inostranstvu (tzv “step porodice”), vanbračne partnere sa decom, a u svetu je sve više debata u vezi prava istopolnih zajednica, tačnije legalizacije istopolnih brakova i mogućnosti za usvajanje dece. Brze promene koje se događaju u svetu, zatim preplavljenost različitim konceptima savetovanja i lajfkoučinga, u velikoj meri utiču na roditeljstvo i često dovode do zbunjenosti ali i do manjka samopouzdanja kada je u pitanju odgoj dece. Roditelji neretko imaju utisak da su stalno na meti kritike, a sa druge strane često ne poseduju dovoljno informacija o efikasnim tehnikama vaspitanja, stoga posežu za mnogim metodama koje često nisu produktivne, nakon čega se javlja osećaj frustracije i neuspeha “jer su uradili sve što je bilo do njih.”

Porodice sa adoslcentima prolaze kroz svojevrsnu tranziciju u kojoj dolazi do promena uloga, odgovornosti i granica. Jedan deo roditelja teško prihvata ideju da njihovo dete odrasta i da više nije „dete“. Sa druge strane, adoslecent se nalazi u ambivalentnom odnosu sa roditeljima (starateljima), sa jedne strane teži nezavisnosti i indvidualnosti, dok je sa druge emocionalno i finansijski i dalje povezen sa njima. U terapijskom radu sa ovakvim porodicama, adolescent često bude označen kao „problem“, dok se na kraju mahom ispostavi da zapravo čitav porodični sistem prolazi kroz krizu obzirom na tranziciju kroz koju prolaze, a da je adolescent često paravan za različite nerazrešene odnose iz prethodnih ciklusa. U ovom perodu, roditelji i deca najčešće imaju problem oko međusobnih granica koje iziskuju fleksibilnost i promenu, a u realnosti se dešava da ostaju iste kao i u prethodnoj razvojnoj fazi. Pa tako, često konflikti mogu nastati usled definisanja vremena izlaska mladih sa svojim vršnjacima. Sa jedne strane, važno je da tinejdzer poštuje dogovoreno vreme koje roditelj odredi, sa druge strane roditelji moraju imati realnu sliku potreba mladih u ovom periodu, stoga rigorozna ograničenja i zabrane izlaska vrlo verovatno neće dovesti do željenih efekata, već naprotiv produbiće konflikt još više.

Tinejdžeri mahom ne vole poređenja sa njihovim roditeljima iz tog doba („ja u tvojim godinama...“), pre svega zato što se na taj način minimizira njihov identitet, tačnije roditelji nesvesno infantilizuju decu i vraćaju na pređašnji nivo. Sa druge strane svako ima potrebu da doživi sopstveno iskustvo ma kakvo ono bilo. Važno je razumeti da iako potiču iz iste porodice, deca i roditelji predstavljaju individue za sebe i razlikuju se po mnogim stvarima, stoga se preporučuje da ukoliko roditelj ima potrebu da predstavi svoje iskustvo detetu, da to uradi koristeći humor, na duhovit način ili koristeći neku anegdotu. Za ovaj period karakteristično je razlika „plus tri, minus tri“. Zapravo, adoslecenti sebe doživljavaju kao 3 godine starije, a roditelji ih doživljavaju kao 3 godine mlađe, stoga neretko dolazi do konflikta usled kreiranja nerealne slike sa obe strane i očekivanja kako treba da se ponašaju deca, a kako roditelji. Važno je da adoslecenti u ovom periodu preuzimaju odgovornost u vezi sopstvenog prostora i odgovornost na svakodnevnom nivou za različite poslove u okviru domaćinstva.

Jedna od čestih dilema roditelja u današnje vreme predstavlja odnos prema društvenim mrežama i prekovremeno provođenje mladih ispred lap topova, tableta, telefona. Ovo su izazovi modernog roditeljstva, stoga je neophodna edukacija roditelja o novinama u ovim oblastima (šta je instagram, facebook i sl.) kako bi imali mogućnost uspostavljanja autoriteta i jasnih pravila u vezi sa korišćenjem istih. Ukoliko roditelj ne poseduje znanje o inovacijama u oblasti tehnologije, adolescenti mogu lako da iskoriste neznanje svojih roditelja i da oni postavljaju granice. Takođe, neohpodno je razumeti potrebe mladih, naročito generacije rođene u doba ekspanzije tehnologije, stoga je pogrešno preduzimati drastične mere i stavljati zabrane za korišćenje istih. Iz tog razloga neophodno je informisanje roditelja u ovoj blasti, kako bi bolje razumeli svoju decu naročito kada mladi često koriste razne kolokvijalne izraze koji odrasli nekada ne razumeju (lajk, folover i sl.). Ono što zapravo čini okosnicu odnosa za ove vrste problema jeste međusobno poverenje tinejdžera i roditelja. Ono što takođe može biti akutelna tema u ovom dobu je i lični stil mladih i njiovo oblačenje, a tetovaže i pirsinzi čine sastavni deo ove priče. Izgradnja sopstvenog stila predstavlja jedan put ka uspostavljanju individualnosti mladih, stoga je važno razumeti zašto se tinejdžer oblači na određeni način, šta to za njega predstavlja, zašto je izabrao baš taj stil i koje je značenje za njega to ima. Ukoliko roditelj otvoreno pita svoje dete u vezi ove teme, iz razgovora se često mogu dobiti i različite informacije koje se tiču interesovanja mladih, načina razmišljanja, stavova po pitanju globalnih stvari i sl. Sa druge strane, mladi mogu biti iznenađeni kada vide da su roditelji zainteresovani za njihov lični stil ali je važni napomenuti da ta radoznalost mora biti autentična jer mladi imaju „senzore“ za mnoge stvari koje nisu iskrene, što odrasli veoma često zaboravljaju.

Na kraju, okosnicu odnosa roditelj – adoslecent čine četiri važna aspekta:

• Brižnost – pažnja, bezuslovna ljubav (ljubav bez emocionalne ucene), responzivnost roditelja.
• Adektvatna struktura i vođstvo  - uspostavljanje hijerarhije u odnosu i postavljanje granica, pri čemu je važno da roditelj i adolescent nikako ne mogu biti prijatelji, što ne znači da dete ne može imati poverenje u roditelje. Roditeljska uloga je drugačija i zahteva odgovornost, autoritet, postavljanje pravila, što nije deo prijateljskog odnosa.
• Uvažavanje adoslcenta – mladi često imaju doživljaj da su neshvaćeni i da ih niko ne razume. U ovom periodu važno je pristupiti ozbiljno svim potrebama mladih, ma kako se nekada činile bezazlene. To sa druge strane ne znači preuveličavanje njihovih trenutnih problema, već autentičnu brigu roditelja i zainteresovanost za ono što njihovu decu muči.
• Osnaživanje adolescenta – poslati poruku sopostvenom detetu da ono ima određene kapacitete za prevazilaženje teškoća. Roditelji nekada iz namere da zaštite decu, preuzimaju na sebe različite obaveze koje ne pripadaju njima, a time detetu šalju poruku da ono nije dovoljno kompetentno za donošenje pojedinih odluka. To ne znači da će adolescent imati ulogu odraslog i baviti se takvim sadržajima, već da imati kapacitet za brigu o sebi i obavljanju onih aktivnosti koje su u skladu sa njegovim kalendarskim uzrastom.

 
Odnos roditelj – dete predstavlja stalnu razmenu i veoma često oscilira usled razlčitih životnih faza i ciklusa. Međutim, ukoliko postoji međusobno uvažavanje i razumevanje za potrebe obe strane, teškoće se mogu lako prevazići, a ključna stvar pored poverenja predstavlja i zdrava komunikacija.
 
 Aleksandra Radisavljević, master socijalnog rada, edukant četvrte godine sistemske porodične terapije 

---